Courage is all it takes...
Ne volim kada mi se piše, a još manje kada ''počnem'', i uhvatim sebe kako posmatram ovu uspravnu crticu kako stoji na samom početku reda. Treperi u mestu. Samo to radi, a papir stoji prazan.
Eureka!
Stajanje u mestu. Može i tapkanje. Cupkanje. Treperenje, drhtanje. Čekanje da se nešto desi. Suštinski, stagnacija. Onaj momenat kada shvatiš da si duže vreme proveo u jednoj tački, eto tako, samo stajao. I što je gore, ti i dalje stojiš u istoj toj tački, nepomičan, kao da si se sav u nju pretvorio. Povremeno pogledaš u svoje noge, proceniš težinu situacije, dubinu problema, shvatiš da će te ta tačka ili još bolje, nemicanje iz iste progutati, kad-tad. Ako već je li, nije. Primiš to k' znanju, i i dalje stojiš. Ali makar sagledavaš, razmišljaš.
Ako zakoračiš bar malo ulevo, udarićeš o nešto, sasvim sigurno. Možda i zaboli. Što tebe, što udarenog. Ok, ova promena boli. Pogledaš udesno, provalija, upašćeš u nepoznato, a ljudi poput tebe ne vole nepoznanice. Plaše ih se, zapravo. Opet, pogledaš u svoju sivu tačku, jer takvom je vidiš, a takva verovatno i jeste; tu tačku koja raste li raste, pomalo te guši, zapravo mnogo više nego što bi želeo da priznaš. Ako priznaš, pa to i glasno (sebi) kažeš, nećeš imati kud do da se pomeriš, zato što posle takvih ''eureka'' jednostavno nema nazad. Loše rečeno, ti i ne bi nazad, nego bi ostao. Ako kažeš ''Pa dobro, nije još uvek crna...'', onda je zaista zaslužuješ, u svom njenom sivilu. Ali valjda još uvek veruješ da si bolji od toga?
Recimo, rešiš da je napustiš, počinje da te vređa, ima se kud. Onda, gde bi? Levo ili desno? Ili još bolje, gde treba, gde je ispravno, koja je strana tačan odgovor? Eto teškog pitanja, velikog izazova. Ali ne! Nemoj ni da pomisliš na to. Tačka te je već ophrvala svojom jednoličnom beskonačnošću, što bi ostao, da te dokrajči? To je loša, stara navika, to ostajanje sa eventualnim vraćanjem na staro, dobro poznato, to je navika koja te je dovela tu gde jesi. Ili gde nisi. Gde svakako nisi, ali eto.
Čega se plašiš? Da ne pogrešiš? Ne znaš da su greške blago svakog od nas, lično iskustvo i mudrost? Uostalom, večita ispravnost je beskrajno dosadna i glupa, lišena svega životnog.
Zašto misliš da ne možeš? Nisi miš, pobogu, čovek si. Počni sa malim ulozima, oslobađaj se svakim novim dobitkom. Postepeno ulaži, želi i traži više, sa strašću i entuzijazmom neumornog kockara. Jedino tako možeš doskočiti životnom krupijeu i njegovim trikovima. Možda zaslužiš dobre karte? Sigurno, dosta ćeš izgubiti, ali još više dobiti.
Samo živi, zaboga, živi!
J.V.
Bittersweet symphony of illusion
Ovaj sneg... Mir koji pruza, budeci u isto vreme detinju radost, poznate stare mirise i sa njima lenju melanholiju... Taj sjajan, ostar vazduh koji bistri misli... Uvek nova igra svetlucavih pahulja koje provejavaju nekim svojim nacinom, samo njima znanim... Isto tako provejavaju i slike u mojoj glavi, i ja pustam srcu na volju, predajem se nekim prefinjenim notama, ukusu i mirisu gorkog, toplog napitka koji greje, cini mi se, samu dusu. Knjiga, uvek pored mene, u fotelji do prozora... Nemam kamin, (oh, tako bih volela da ga imam!), ali tu je dobri stari radijator, meko cebe, i moja M. koja spokojno spava... Da, moje malo putovanje moze poceti.
Nesto razmisljam, zaista je bezgranican prostor nase maste, misli su istinski nesputane u svojoj gladi za sirinom... ako im mi to dozvolimo. Nazalost, nas racio se precesto pita. I tako, slusajuci njegovo cuveno "to je za tvoje dobro", sputavamo se, saplicemo, preskacemo korake, a onda se pretvaramo da samo igramo na kisi.
U svojoj ceznji za daljinom, spustam barikade po ko zna koji put... Postaje jasno kuda me srce vuce. Tacnije, kuda mu svesno dopustam da me odvede... Predajem se, uz onaj neizbezni smesak koji posmatram u odrazu prozorskog okna, onaj u samom uglu usana, koji ne zelim sebi da priznam. Prepustam se, nista strasno, neretko lutam tim prostranstvom satkanim od reci, zelja, nade, razocarenja, Nove nade. Neretko, i to ponosno priznajem, ali se u poslednje vreme, primecujem, previse borim protiv sebe i onog krhkog, ljudskog, sustinskog, zvanog Osecanje. Zasto, pitam se u ovakvim trenucima, kad sve izgleda tako sigurno i ususkano... Sta covek moze izgubiti mastajuci? Secajuci se? Otvarajuci tu kutijicu iz tamnog kutka sebe samog, trazeci u njoj mrvicu necega sto je trebalo biti veliko. Necega sto i kao takvo, nedoreceno, nedostaje da bi se bilo jedno, celo... Nije to bilo koja kutijica, i to znam. Znam cime se igram radeci ovo. Ako me je ista vodilo kroz zivot, to je moj razum, osecaj za ispravno, surova objektivnost i samokriticnost. Dakle, svesna svega, upustam se u ovo, uveravajuci sebe da je to sasvim u redu, cak neophodno u ovako lepim, hedonisticki obojenim trenucima koje kradem od pomalo monotone svakodnevice. U redu je, ionako niko nece znati, jedina povredjena mogu biti ja. Nece biti prvi put, velika sam devojcica, a i kazu da vreme cini cuda.
Plavo. Kazu hladna boja. Kakva greska! To je boja beskraja, mudrosti, mistike, moci... To je boja koja je u stanju da svojom snagom preslika nebeski svod na tolike vode ovog sveta. Boze, kakva nijansa plave! Kazu i da slike blede, opet dejstvom tog cudotvornog vremena... Ali ova plava, tako retko duboka, bistra, drugacija, ostaje urezana "tu negde", jasna i ziva, kao na javi...
Nedosanjani, slan miris vetra pomesanog sa snagom bure, tek toliko da da lazni utisak neuhvatljivosti. Topao, cezne da pripada, da se smiri... Jak koliko i njegove planine na koje je toliko ponosan; mek kao beli, mokri pesak pod mojim nogama. Vagabundo, luta kao moje misli sada, trazeci sebi drugog sebe... Trazeci koga? Kako bih volela da mogu da mu ne verujem kada sapne moje ime... Jednom me je tako, bez i jednog dodira poneo, i dugo nosio na svojim velikim rukama, pokazao mi deo njegovog sveta, ako ne i ceo zivot... Kako mi je bilo lako zavoleti ga!
Secam se da smo gledali zajedno na mali balkon jedne stare zgrade u nekoj od onih malih, za to podneblje karakteristicnih ulica, gde je sve sacinjeno od visevekovnog, zuckasto-belog kamena. Tu je i ona divna, stara crkva koju tako zudim da vidim, dodirnem. Uostalom kao i svaki drugi deo tog malog, carobnog grada. Grada tajni, istorije, kulture, velikih stvari, za mene, grada ljubavi. Ali, taj jedan balkon... Ne znam kako ga je on video, ali ja imam sasvim jasnu sliku pred ocima. Na njemu smo jedno. Nisam sigurna oko detalja, ali verujem da bi se tu nasli drveni sto i dve udobne, pletene stolice, mirisne muskatle, i mnogobrojni savrseni, zajednicki mali i veliki momenti...
Ta iluzija, sama po sebi nestabilna, i nakon sto je pretvorena u krhotine, zivi. I ne mislim da je to pogresno. Mogu naci milion i jedan razlog protiv, ali sve ce ih nadglasati jedan jedini. Neobjasnjiva, neshvatljiva, nesvakidasnja, neobuzdana, neopterecena LJ... Nadam se ne i nemoguca, zato nastavljam da zivim svoju gorko-slatku iluziju, zajedno sa mojim dalekim a stalno prisutnim nemirom.
Sneg i dalje spokojno pada. Ponovo cujem muziku. Smesim se, dobro sam. Sve je na svom mestu, a srce znam da ce kad-tad biti. Samo treba verovati.
J.V.
Za početak...
Pa, eto i mene u svetu blogera. Pod više nego pretencioznim "pseudonimom", ako se tako može nazvati. Čisto da zavaram trag. Ne, ja ne sanjam o osvajanju sveta, zapravo, još uvek pokušavam da ovladam samom sobom i svojim mikrokosmosom. Za početak, upuštam se u pisanje kao nešto što me ispunjava, što mi omogućava da podelim sa drugima svoje misli, i da dam sliku sveta onakvog kakvog ga ja doživljavam, dakle, iz mog ugla.
Kada sam otvarala nalog, trebalo je da se odlučim za kategoriju koja će tematski obuhvatiti moje tekstove. Naravno da sam, između svega ponuđenog, odabrala najsigurniju varijantu - Razno. Prvenstveno zato što ne volim ograničenja, zatim zato što čitav život živim po pravilu traženja zlatne sredine, a na kraju (ili početku?) zbog toga što, kao i svaki Homo sapiens jelte, razmišljam o koječemu, te će ovaj moj blog biti jedna svojevrsna svaštara, slika i prilika mene, pomalo nesređena zbirka misli pretočenih u reči, otprilike u onom stanju u kakvom je u radnoj verziji u mojoj glavi.
Kako sam već krenula u ovom pravcu (ili smeru, nikada neću upamtiti razliku!), ne bih se sada preterano rasplinjavala, niti započinjala nešto "veliko". Želela sam da prvi članak bude nešto poput uvoda u dalje tekstove. Za razradu ima dana, ne manjka ni ideja, a naći će se i vremena. "Put oko sveta počinje jednim korakom"...
J.V.
Čestitamo
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.
