Courage is all it takes...
Ne volim kada mi se piše, a još manje kada ''počnem'', i uhvatim sebe kako posmatram ovu uspravnu crticu kako stoji na samom početku reda. Treperi u mestu. Samo to radi, a papir stoji prazan.
Eureka!
Stajanje u mestu. Može i tapkanje. Cupkanje. Treperenje, drhtanje. Čekanje da se nešto desi. Suštinski, stagnacija. Onaj momenat kada shvatiš da si duže vreme proveo u jednoj tački, eto tako, samo stajao. I što je gore, ti i dalje stojiš u istoj toj tački, nepomičan, kao da si se sav u nju pretvorio. Povremeno pogledaš u svoje noge, proceniš težinu situacije, dubinu problema, shvatiš da će te ta tačka ili još bolje, nemicanje iz iste progutati, kad-tad. Ako već je li, nije. Primiš to k' znanju, i i dalje stojiš. Ali makar sagledavaš, razmišljaš.
Ako zakoračiš bar malo ulevo, udarićeš o nešto, sasvim sigurno. Možda i zaboli. Što tebe, što udarenog. Ok, ova promena boli. Pogledaš udesno, provalija, upašćeš u nepoznato, a ljudi poput tebe ne vole nepoznanice. Plaše ih se, zapravo. Opet, pogledaš u svoju sivu tačku, jer takvom je vidiš, a takva verovatno i jeste; tu tačku koja raste li raste, pomalo te guši, zapravo mnogo više nego što bi želeo da priznaš. Ako priznaš, pa to i glasno (sebi) kažeš, nećeš imati kud do da se pomeriš, zato što posle takvih ''eureka'' jednostavno nema nazad. Loše rečeno, ti i ne bi nazad, nego bi ostao. Ako kažeš ''Pa dobro, nije još uvek crna...'', onda je zaista zaslužuješ, u svom njenom sivilu. Ali valjda još uvek veruješ da si bolji od toga?
Recimo, rešiš da je napustiš, počinje da te vređa, ima se kud. Onda, gde bi? Levo ili desno? Ili još bolje, gde treba, gde je ispravno, koja je strana tačan odgovor? Eto teškog pitanja, velikog izazova. Ali ne! Nemoj ni da pomisliš na to. Tačka te je već ophrvala svojom jednoličnom beskonačnošću, što bi ostao, da te dokrajči? To je loša, stara navika, to ostajanje sa eventualnim vraćanjem na staro, dobro poznato, to je navika koja te je dovela tu gde jesi. Ili gde nisi. Gde svakako nisi, ali eto.
Čega se plašiš? Da ne pogrešiš? Ne znaš da su greške blago svakog od nas, lično iskustvo i mudrost? Uostalom, večita ispravnost je beskrajno dosadna i glupa, lišena svega životnog.
Zašto misliš da ne možeš? Nisi miš, pobogu, čovek si. Počni sa malim ulozima, oslobađaj se svakim novim dobitkom. Postepeno ulaži, želi i traži više, sa strašću i entuzijazmom neumornog kockara. Jedino tako možeš doskočiti životnom krupijeu i njegovim trikovima. Možda zaslužiš dobre karte? Sigurno, dosta ćeš izgubiti, ali još više dobiti.
Samo živi, zaboga, živi!
J.V.
